Sistemi se ne prave, natalože se

Volimo da mislimo da iza pravila stoji plan. Da je neko seo, razmislio, i odlučio da stvari treba da funkcionišu baš ovako. Istina je uglavnom dosadnija i gora: većina „sistema" nije dizajnirana. Nataložila se. Sloj po sloj. Neko je nekad rešio hitan problem privremenom zakrpom. Zakrpa je ostala. Na nju je došla druga, da pokrije rupu koju je prva napravila. Deset godina kasnije imaš proceduru od sedam koraka koju svi poštuju, a niko ne ume da objasni čemu služi treći korak. Pa se onda pravimo da je baš tako moralo da bude, jer je alternativa da priznamo da niko nije za volanom. Ovo važi za korporativne procedure, za zakone, za način na koji ti je konfigurisan server koji si nasledio od nekog ko je odavno otišao. Pravilo koje niko ne razume je najopasnije pravilo, jer ga se svi drže baš zato što ga se plaše. Ne znaš zašto postoji, pa ne smeš da ga diraš, pa vremenom postane sveto. Zato pravo pitanje nikad nije „kako da popravimo sistem". Pravo pitanje je „šta smo prestali da primećujemo". Šta je nekad bila privremena odluka, a danas se ponaša kao zakon prirode. Većina napretka nije izmišljanje novog. To je hrabrost da se pogleda staro i pita: a zašto ovo, zapravo? Nasleđeni sistem nije mudrost predaka. Češće je to fosil njihove žurbe.