Kod je postao jeftin, sud nije

Godinama smo merili programera po tome koliko brzo kuca. Ko izbaci više linija, ko zatvori više tiketa, ko ostane budan duže. Onda je došla mašina koja kuca brže od svih nas zajedno, ne umara se i ne traži pauzu za kafu. Prva reakcija struke bila je panika: ako mašina piše kod, šta ću ja? Odgovor je neprijatan, ali oslobađajući. Ako je sve što si radio bilo pretvaranje jasnog zahteva u sintaksu, onda to zaista više nije tvoje. To je sad roba, jeftina i dostupna svima sa nalogom i vezom na internet. Ali budimo iskreni: to nikad nije ni bio zanat. To je bila daktilografija sa boljim rečnikom. Zanat počinje tamo gde mašina staje. Zanat je znati šta NE treba napisati. Koju funkciju ne dodati, jer će za godinu dana postati okov koji niko ne sme da dodirne. Koji zahtev klijenta je stvarni problem, a koji samo simptom nečega što on ne ume da imenuje. Kada „radi" zapravo znači „radi dok neko ne pogleda malo pažljivije". Ništa od toga se ne autocomplete-uje. Mašina ti da deset rešenja u sekundi, ali ne može da ti kaže koje ćeš od njih mrzeti za šest meseci. Ne zna tvoj kontekst, tvoje dugove, tvoje ljude. Ona optimizuje ono što vidi, a posao je uglavnom u onome što se ne vidi. Zato AI ne uzima posao. Uzima izgovore. Ranije si mogao da se sakriješ iza toga koliko si zauzet, koliko kucaš, koliko si nezamenljiv jer samo ti znaš gde je šta zakopano. Sada, kada svako može da izgeneriše prosečno rešenje za minut, ostaje samo ono pitanje koje je oduvek bilo jedino važno: da li znaš šta praviš i zašto. Ko zna, njemu je mašina najbolji alat koji je ikada dobio. Ko ne zna, njemu je najbrži način da napravi mnogo štete, vrlo uredno formatirane.